Drosera rotundifolia - Biljka mesožderka

У дивљини Старе планине чак и биљке месождерке

Биљке које се хране само инсектима, врсте лептира старе чак 10.000 година, велике тетребе и степске соколове – све то могуће је пронаћи на Старој планини где још важе закони дивљине и која је проглашена важним подручјем флору и фауну. 

Да је богатство биљним и животињским врстама Старе планине још до краја неистражено доказали су млади биолози који су баш на њој једино на Балкану забележили врсту лептира „Lycaena helle“ коју су у шали назвали „пакленац“. Овај лептир у Европи има статус угрожене врсте којој прети изумирање, па је уврштен као приоритетна врста за очување.

Lycaena helle
Lycaena helle – фото М.П.

Осим тога, „пакленац“ је и реликтна врста која датира још из периода од пре нешто мање од 10.000 година, а данас на Старој насељава делове око планинских потока између Понора и Копрена – каже биолог Милош Поповић који се бави заштитом дневних лептира.

Овај заљубљеник у природу, инсекте и птице, који је на докторским студијама биологије у Крагујевцу, биодиверзитет на Старој планини, где су живели његови родитељи, изучава са посебном пажњом.

 

Boloria eunomia
Boloria eunomia – фото М.П.

Слична је и “старопланинска болорија” (Boloria eunomia), реликт из истог периода и у Србији се једино среће на мочварним стаништима од Бабиног Зуба и Јабучког равништа до Миџора. Стара планина је позната и по великом броју типичних планинских врста из рода Еребиа. Међу њима се посебно истиче “малена еребија” (Erebia orientalis) која је прави ендем и може се још једино наћи на неколико локалитета у Бугарској – прича Милош.

На овој планини станује и лептир “аполон” (Parnassius apollo), који је име добио по грчком богу лепоте. Својим упечатљивим црвено-белим окцима на крилима инспирисао је планинаре да своје стазе обележавају управо таквим тачкама. 

Богатство ове планине лептирима показује податак да чак 166 од укупно 200 врста лептира, колико је закључно са овом годином у Србији откривено, живи управо на њој.

Parnassius apollo
Parnassius apollo – фото М.П.

Истина, неке од тих врста су познате само као историјски налази. Поређења ради, на Шар-планини је забележена 151 врста, док Сува планина и Копаоник имају нешто мање од 150 врста. Чак 12% врста дневних лептира које можемо срести на Старој планини угрожено је на нивоу Европе, тако да ћемо за неке од њих бити у обавези да детаљно пратимо популације када приступимо Европској Унији – каже Милош.

На планини и биљке месождерке

Оно што још природи ове планине даје чар јесу и две биљке месождерке за које неки тешко могу да поверују да код нас уопште и постоје – “росуља”, која је име добила по капљицама које наликују роси за привлачење инсеката, и “дебељача”, са лепљивим листовима и лепим плавим цветом. Обе се хране искључиво инсектима, али су малих димензија, па их није лако приметити.

Drosera rotundifolia
Drosera rotundifolia – фото М.П.

Росуља (Drosera rotundifolia) је реликтна биљка планинских мочвара. Налази се једино на Јабучком равништу, недалеко од новог хотела, и прети јој изумирање јер су њена станишта предвиђена за вештачку акумулацију. Друга месождерна биљка је из рода Pinguicula или “дебељача”. Среће се подно Копрена, на влажним стенама и замочвареним теренима у близини планинских извора – прича млади биолог.

Када говори о биљкама специфичним за ово поднебље, набраја врсте јагода, боровница, кантарион и друге лековите биљке, али посебно скреће пажњу на ендемичну врсту криласти звончић „Campanula calycialata„, која се налазила само на једној стени испод Бабиног зуба.

Данас је ова стена претворена у ограђени видиковац, па је вегетација увек изгажена, а врста није забележена дуги низ година. Открили су је биолози са ПМФ-а у Нишу и описали као нову врсту за науку. Дакле, једино место где је биљка живела и одакле је описана сада је уништено, тако да је та врста вероватно неповратно ишчезла – истиче Милош.

На овој планини има до 200 врста лишајева, око 1.000 врста какромицета или гљива, забележене су 344 врсте маховина и 1.742 врсте биљака.

Лешинари ишчезли, има још тетреба и сокола

Попут белоглавог супа, на Старој планини су под прекомерним људским утицајем, тровањем и напуштањем сточарског начина живота, ишчезли још неки лешинари и друге птице.

Познат је пример жутокљуне галице која је настањивала Бабин Зуб и нестала тек у време изградње ЕПС-овог хотела. Ипак, планина је и даље од изузетног значаја за очување планинских врста птица, какве су ушата шева, лешњикара, планински попић, кос огрличар, планински детлић – каже Милош.

Tekunica Stara planina
Текуница се обично налази у европским степама; фото: М. П.

Међутим, на Старој још има великог тетреба од кога је остало само неколико парова, а на небу изнад те планине и даље се може видети степски соко.

Због богатства планинским врстама птица, ова планина је стављена на списак важних подручја за птице у Србији.

На планини живи 205 врста птица.

Ретки гуштери и две отровнице

Природа Старе планине богата је и гмизавцима и водоземцима.

Тамо живи неколико врста мрмољака, једна врста даждевњака, неколико врста жаба, два ретка гуштера, и то живородни гуштер (Зоотоца вивипара) и шумски гуштер (Даревскиа пратицола).

Од змија овде су присутне две отровнице, поскок (Vipera ammodytes), који се среће у нижим деловима и на каменитим теренима, и шарка (Vipera berus) или “краљица планинских крајева” коју обично виђамо покрај стена и у жбуновима полегле клеке.

Ту су и корњаче – барска (Emys orbicularis) и шумска (Testudo hermani).

Стару планину настањује 20 врста риба, 9 врста водоземаца и 15 врста гмизаваца.

Текуници прети изумирање, медведи залутају из Бугарске

Једна од најзанимљивијих врста која настањује пределе Старе планине је текуница, коју Енглези називају “земљишна веверица”. Она иначе настањује европске степе. Како Милош објашњава, њен опстанак је у директној вези са човеком и тиме колико одржава планинске пашњаке.

Ако би дошло до зарастања ових пашњака, сигурно би и текунице нестале. Пошто се степски соко углавном храни њима, и његов опстанак је доведен у питање. Иначе, текунице копају рупе у земљи у којима живе, а из њих се могу чути цијуци. Старији мештани су нам говорили како им је тај звук био иритантан па су их убијали, али и како их је некада, у златно доба сточарства и старопланинског качкаваља, било знатно више – препричава Милош.

Каже да на Старој планини, где живи 61 врста сисара, још важе закони дивљине, па да зато неприступачни врхови чувају велики број дивљих свиња којима се хране вукови.

Шетајући овим нетакнутим крајевима уобичајено је да на неколико стотина метара сретнете вучји измет. С друге стране, медведа на Старој одавно нема јер их је човек одстрелио. Тек последњих година примећени су трагови медведа на неприступачним деловима планине, па претпостављамо да је реч о популацијама које повремено дођу из Бугарске – каже будући доктор наука.

Miloš Popović
Милош често посећује Стару планину

Као неко ко је још као основац знао да ће се бавити заштитом природе, у време студија залагао се против изградње туристичког центра на врху Старе планине, за подстицај села, локалног становништва и планинског сточарства. Среће пажњу на нераскидиву везу човека и природе.

Зато је 2008. године у селу Темска код Пирота био један од покретача кампа који је организовало неколико биолошких, студентских организација. Млади биолози желели су тиме да укажу да Стара планина има и друге туристичке вредности осим ски-туризма.

Извор: Јужне вести