Румени жутаћ у Србији

Румени жутаћ (Colias myrmidone)
Збирка Природњачког музеја у Београду
Југославија, Зајечар, Чокоњар, 6.9.1969.
Легатор: Момчило Зечевић
Фотографија: Александар Стојановић
Историјски налази руменог жутаћа у Србији

Румени жутаћ (Colias myrmidone) је некада био редован становник Србије, а данас о његовом присуству сведоче једино стари научни радови и неколико прашњавих јединки у вредним збиркама природњачких музеја. Судећи по картама изгледа да је његово распрострањење било везано за Дунав и низије других већих река. Пошто је највероватније да никада нећемо знати где је овај жутаћ заиста живео, можемо само да нагађамо. Везаност за реке се може објаснити чињеницом да лептир насељава ливаде на мањим надморским висинама, али његов нестанак са ових простора још увек представља мистерију.

А десило се свуда! Лептир је у пар деценија изумро у већем делу Европе, због чега је добио виши статус угрожености и законску заштиту. Упркос томе, научници се још увек нису усагласили шта су прави узроци повлачења ове врсте са подручја Европе. По неким хипотезама, говоркало се да је лептир релативно скоро населио Европу из Азије и да се, са налетом нешто неповољнијих животних услова, једноставно повукао. Једно од вероватнијих објашњења лежи у променама које су се дешавале у пољопривреди, где су ливаде препуштане зарастању у шуме или претваране у оранице. Па ипак, ливаде са биљкама из рода Chamaecytisus, на којима се хране гусенице руменог жутаћа, се и данас срећу широм Балкана. Овакав утицај човека би тешко могао да објасни истовремени нестанак лептира из тако великог броја држава, где су праксе у пољопривреди често веома различите. А можда је истина и негде између, можда је сплет околности довео до тога да овог лептира више нема код нас.

Камере које бележе понашање гусеница
Стигли смо!
Гусеница руменог жутаћа
Изглед локалитета
Одрасла јединка руменог жутаћа

Ипак, лептир није баш свуда тек тако нестао. Задржао се на пар локација у неколико држава, међу којима је најсветлији пример Румунија. Можда је зато реално очекивати да се нађе и у Србији? Међутим, након неколико неуспешних потрага за руменим жутаћем у Србији, решили смо да, овај пут, нашу потрагу започнемо у Румунији. Наши пријатељи, Агнеш и Чаба, заједно са својим професорима и тимом волонтера маркирали су популације руменог жутаћа на локалитету Агаабицу и ми смо решили да им се придружимо. Била је то сјајна прилика да видимо једну од последњих популација руменог жутаћа у Европи и научимо нешто више о месту које он настањује.

Оно што нам је прво пало у очи јесте сам локалитет. Агарбицу је брдовит терен који претежно одржавају краве испашом, остављајући непождеране биљке хранитељке гусеница. А биљака из рода Chamaecytisus је заиста пуно, иако изгледа да су лептири овде научили да користе искључиво Chamaecytisus triflorus. Још једна неуобичајена ствар је место где станишта лептира налазе. Ако се погледају локалитети у Румунији, видећемо да су они на око 500 метара надморске висине, а уз то су и нешто више ка северу. Заправо, локалитет неодољиво подсећа на подручје Власине (1300 m), где се код нас среће кавкаски жутаћ (Colias caucasica). Ово је уједно и најближи сродник руменог жутаћа, а важи за планинског лептира те га никада нећете срести на мањим висинама. Запитао сам се да ли је могуће да је румени жутаћ опстао само на већим висинама због промене климе или наиласка пар веома топлих година? To би оправдало његово масовно ишчезавање са Балкана.

Руди Веровник и ја у вршачким степама. Фотографију начинио Зоран Гавриловић.

Са овом идејом кренули смо назад у Србију. Али нисмо ни начисто завршили са Румунијом, пошто смо застајући близу места Манастирени пронашли још једну, до тада непознату, популацију руменог жутаћа. Поучени румунским искуством, за потенцијалне локалитете у Србији најпре смо одабрали неколико станишта на већим надморским висинама. Прва на удару била су станишта у околини Вршачких планина. Овде нам је немерљиву помоћ пружио Зоран Гавриловић, врсни познавалац биодиверзитета Вршца и околине. Али од наших лептира ни трага! Забележили смо мноштво других врста, пронашли ливаде са Chamaecytisus sp. и посетили сјајна станишта која су прави центри биодиверзитета Паноније. Иако нам се још остајало на Вршачком брегу, морали смо да продужимо даље. Следећи локалитети су се налазили на Ђердапу, где смо по препоруци управљача из ЈП „Национални парк Ђердап“, посетили брдовите терене на Мирочу. Све је изгледало савршено, било је доста Chamaecytisus sp. и наизглед правих станишта за руменог жутаћа. Па ипак, лептира нисмо успели да пронађемо ни овај пут.

Румени жутаћ са маркацијом

Биљке којима се гусенице ове врсте хране има готово свуда, од равне Војводине до заталасане Старе планине. А док год има биљке, постоји и нада да је лептир опстао на неком малом станишту где наша нога није још крочила и да ће га једног дана неко пронаћи.

Пројекат је подржала Рафорд фондација, пројекат бр. 24652-B
и Министарство просвете, науке и технолошког развоја, пројекат бр. 173025

Текст: Милош Поповић

[:]

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *