Лептири – прва и последња љубав Станка Радовановића

На фотографијама које је ентомолог Станко Радовановић снимио око 1970. на планини Стол су: Parnassius apollo (a), Papilio machaon (b) и Nymphalis antiopa (c). На слици крајње десно је Аполон у кутији у планинарском дому на Столу (сликао Ђ.Рех децембра 2019). Било би лепо када би неко од ентомолога мало уредио ову кутију која се чува већ пола века па је њен садржај прилично хаотичан. Посао није велики али је неопходно да га уради стручњак а такође да се остави запис о вредности ове малене збирке како не би дошло до случајног губитка или уништења.

Портрет Станка РадовановићаСтанко Радовановић (1910-1982) није непознат међу ентомолозима, а радо га се сећају и најстарији мештани, планинари и љубитељи природе између Тимока и Дунава.
У овом тексту неће бити биографије, иако је мени оригиналнија и занимљивија него животи Марка Твена и Максима Горког заједно. Држаћу се само личних сећања, утисака и закључака, настојећи да у границама могућности одговорим на примеру овог истраживача како се рађа визија и како таленти и околности утичу на избор научних интересовања.
Препоручујем лако доступну, одличну биографију, са библиографијом и описом заоставштине, коју је написала виша кустоскиња-биолог Народног музеја из Кикинде, Љубица Војводић-Басара (Vojvodić, L. 2011. Collection of butterflies by Stanko Radovanović at the National Museum in Kikinda (Serbia). Bulletin of the Natural History Museum 4: 131–156).
Из тог текста потичу насловне фотографије лептира и фотографија са изложбе у Бору на следећој страници. На слици поред је Станков карактерни портрет који је насликао његов син Хрвоје (преузето са Pinterest-а).

Да би дете ушло у свет науке, обавезно је да никад не одрасте. Не мислим да је оригинално, али тачно јесте. Само тако човек активира способност да све своје животне активности, ма како разноврсне и наизглед неспојиве биле, подреди једном циљу, а да ради остварења тог циља истражује, мења занимања, учи наизглед непотребно, опробава у непознатом и истрајава у немогућем.
Тај циљ из детињства Станка Радовановића био је да пронађе нову врсту лептира за науку и да је назове именом Леонарда да Винчија. Какав је то лептир вредан да му се подреди један живот? Под именом Леонарда, мора да се издваја, да је естетски посебно уобличен и да је генијалан. Само такав може да помогне у решавању питања над питањима: како и зашто се баш човек издвојио из осталог живог света.
Било би то остварење дечачког сна подржано од предратног писца уџбеника зоологије и ентомолога, др Самуела Штајнера, иначе Станковог професора у Реалној гимназији у Загребу. Велики снови кратко трају, па је и овај сан прекинула је немогућност да се са реалном гимназијом упише научни смер на факултету (због латинског језика), па се Станко определио за поморску академију, верујући да ће пловећи далеким морима и упознавајући нове светове бити корак ближе свом циљу.
Што се се мене тиче, о лептирима и даље знам само да имају по шест ножица, а из једне планинарске песмице и да: “И леп(пр)тир има крила(пр), и леп(пр)тир има реп(пр), и леп(пр)тирица каже да је леп(пр)тир ип(пр)ак леп(пр) (пр) (пр)“.
Па зашто сам онда ово написао? Да се бар мало одужим чика Станку. И зато што то од мене неко очекује. И зато што је себично не поделити овакво своје искуство, па макар само један читалац стигао до краја текста.

Први случајни сусрет

Нема љубави! (Њу су измислили песници)! Постоје само нагони! Два нагона! Нагон за одржањем јединке и нагон за одржањем врсте. Опонентима што наводе као аргумент лавицу која, по цену свог живота, штити своје лавче супростављам мноштво примера када је мајка „стругнула“ (запамтио сам ту реч) “и оставила небрањено младунче“.

Тако је говорио ентомолог и организатор изложбе лептира у пространом сутерену једне основне школе у Бору (на слици горе), односно тако је гласило пар реченица из предавања на које сам закаснио и тако ван контекста и неправедно избрисао из свог интересовања, како сам тада био убеђен, још једног тумача Фројда, Шопенхауера, или неког другог сличног или различитог из гимназијског градива.
Тих касних 1960-тих година је десетак хиљада посетилаца у Тимочкој крајини видело изложбе лептира из целог света и по више пута долазило да саслуша занимљива предавања Станка Радовановића из Кикинде и Момчила Зечевића Зеке, из Зајечара. Велико интересовање су изазвали егзотични примерци лептира са других континената, али и локални узорци су изненадили нас, убеђене да се природне лепоте дешавају само другима и далекима. Али се велико интересовање не може приписати само теми. Највише је на посету утицало што се прочуло да су предавања другачија и да нарушавају систем ненавикнут на провокације.

Антологијски филм режисера Сесила де Мила, „Јунион Пацифик“ из 1939. године заслужио је одговарајући плакат. На сликама лево су оригинални плакати са сајта продуцента и Imdb, а десно је плакат студента Станка Радовановића.

Рећи пред гимназијалцима (сваки трећи неостварени песник) да нема љубави, био је довољан разлог да моје друштво потражи себи интересантније место. Често зажалим због овог и многих сличних поступака. Зато што нисам саслушао цело предавање и уверио се шта је предавач имао да каже.
А када сам касније, боље упознао Станка Радовановића, схватио сам да је то још један његов енигматски приступ комуникацији. Он је људе брзо процењивао и према томе одређивао како ће водити разговор, тако да је од те процене зависило колико ће закомпликовати загонетку која је требало да се реши да би се, како данас кажу гејмери, прешло на виши ниво, али са унапред уграђеном великом жељом да се сазна шта је на том нивоу.
Тако сам сазнао да за чика Станка љубав не само да постоји него је била пресудна и за најважније одлуке у животу, посебно она приватна и породична и за све што је научио и све што је урадио и све што постоји или је само део људског генија или природне лепоте.

Нагон за одржањем јединке и нагон за одржањем врсте никада нисмо поменули. Ни он, ни ја.

Кутије са лептирима Станка Радовановића и Момчила Зечевића Зеке у планинарском дому на Столу. Фото Ж. Рех 2007.
Поглед са Великог крша на Визак и Стол у центру и Дели Јован у позадини. Очигледна је пљачка шумског блага (у односу на слику из 1998. (доле у средини). На седлу између Стола и Визака било је станиште Аполона које је Станко Радовановић 1972. проценио на 500 парова. Фото Ђ. Рех 2019.

Други случајни сусрет на Столу, завршио се незаборавним дружењем

Пар година касније, мислим у јуну и јулу 1972, Рале (Данило Радуљесковић) и ја смо били на Столу и месец и пȏ се дружили са Чика Станком, како су сви пролазници, посетиоци и ретко локално становништво Стола, звали ентомолога Станка Радовановића. Рекли смо да смо на „преживљавању у природи“ а он да „проучава миграције лептира у источној Европи“, али да му је опстанак не само професионални интерес него и хоби скаутског инструктора исхране у природи. Одмах је склопљен необични договор и ми смо већ сутрадан асистирали у прикупљању лептира, а како се касније испоставило, чика Станко није био само инструктор преживљавања, дакле транспирације, него и својеврсни како данас кажемо „life-coach“. Та наша обострано корисна „симбиоза“ са структуром: четири малолетне брзе ноге и једна паметна глава шездесетогодишњака, омогућила је да у збирку уђу само пробрани „интересантни“ примерци и да се колико је то могуће смањи непотребан „излов“ и иначе угрожених малобројних популација.
Мене и даље нису интересовали лептири, осим што сам уживао у призорима планинских ливада које је могло да оживи само светлуцање мајушних лептира и лет њихове нешто крупније браће. Зато ћу испричати нешто о Станку Радовановићу мимо лепидоптерологије.
Говорио је да је научио влашки језик за један дан и волео је да забавља Влахе изговарајући латинске сентенције на локалном наречју, па је омиљени Сократов парадокс „Scio me nihil scire“ звучао као „Шћу ћа нушћу њимиц (Știu că nu știu nimic)“. Лако је остварена срдачна комуникација као и увек када међу домицилне дође странац који се труди и успева да савлада локални језик и стрпљиво одговара на питања о лептирима типа: колико му плаћају по комаду, коме их продаје, за шта су они добри?
Јако се интересовао за локалну музику и обичаје а посебно за традиционалну кухињу и испоставило се да је био прави мајстор. У бачији нашег познаника поред које смо „становали“ , видео је једном кухињску алатку којом Власи мешају мамаљигу (качамак). Није личила на оне са вашара какве су израђивале сеоске дрводеље него је изабрана из природе грана са мноштвом гранчица из једног чвора и од тога направљена и „жица за јаја“ и мешалица којом смо направили заједничко ремек дело: шлаг од пола лонца шумских јагода који је сатима могао да се одржи а да пена не спадне.
Лично ме је изненадило чика Станково познавање савремене музике јер ми се тада чинило неприличним да се један 60-годишњак интересује за рок’ен’рол, али смо се сложили по неким питањима. Пример дорских, јонских, лидијских и других античких лествица у мелодијама Битлса, поетици стихова Стоунса, посебно Руби Тјуздеј – за мене врх, за њега сувише популистички. Данас се сећам и како је хвалио само неке Диланове стихове. Да ли је слутио Нобела? Нисам сигуран али се добро сећам да је предвиђао велику славу у будућности упоређујући универзалност са неким праруским и медитеранским које нисам запамтио. Много година касније прочитао сам у књизи о Мауровићу да је Станку Радовановићу једно време професија била музика. Када и како нисам сазнао.

Слике Стола са бујном шумом из 1998. Фото Ж. Рех. Десно је слика новинског чланка преузета са Pinterest-а.
Крстарица „Далмација“ (лево) и носач хидроавиона „Змај“ (десно). Преузето са форума Paluba.info.

Поручник корвете Станко Радовановић

Рекли смо да је избор поморске академије за наставак школовања био избор, како је личило из пркоса. Са друге стране Радовановићи, међу којима је било више помораца, потичу из дела града Корчуле који се зове Жрново, па је тај избор прихватљив. Станков отац био је професор математике и физике, мајка умрла на порођају талентована сликарка али је деда био капетан брода.
На слици (горе) су бродови „Југословенске Краљевске морнарице“ на којима је Станко Радовановић започео своју официрску каријеру. У „Службеном војном листу“ од 1. октобра 1932, читамо да је 23. септембра, у чину поручника корвете (ранг поручника у осталим родовима) на службу на Краљевском броду „Далмација“, одређен свршени академац и новопроизведени официр Станко. М. Радовановић. Крстарица „Далмација“ поринута је још 1898. а коришћена је највише за обуку више од 300 чланова посаде. После свршене обуке на броду, од лета 1933. млади поручник је учио о експлозијама и експлозивима у Минерској команди у Сплиту, да би га прекомандовали на носач хидроавиона „Змај“.
Изазива неверицу да је Југословенска Kраљевска флота имала носач авиона. Није то баш био онај огромни, из филмова, него нешто мањи који је служио за извлачење и оправку хидроавиона, али неопходан за успешна дејства авијације на мору. У суштини није било велике разлике, осим што хидроавиони нису слетали и узлетали са палубе него са воде, а са палубе спуштани и извлачени великом бродском дизалицом. У труп брода могло је да стане двадесетак авиона, много горива и муниције, радионице за оправке, смештај и исхрана за посаде и снабдевање је било лакше. Брод је био наоружан топовима и минама али што је најважније за младог поморца, као што је био Станко, као и „Далмација“ пловио је стално и не само Јадраном него и Средоземљем. И када се чинило да ће уз каријеру ићи и лично задовољство у адмиралитету су пожелели баш таквог младог официра и двадесетчетворогодишњаку је стигла је порука о премештају, какву су прижељивали многи виши официри али не и Станко. Треба разумети Команду којој је био потребан већ искусан морепловац који говори и пише скоро све језике шареног Медитерана укључујући и хебрејски, плус, немачки, бугарски, руски и чешки који је тада био братски језик, али разумимо и младића.

Оба брода поручника Радовановића код Макарске, крстарица „Далмација“ и носач хидроавиона „Змај“. У позадини Хвар. Ретка фотографија са форума Paluba.info.

Шта је после било не знамо тачно: по каквој то потреби и које то службе, а у име Краља Петра, је министар војни, ђенерал Пера Живковић предложио (а Кнез Павле и намесници потписали), да се „стави у пензију“ поручник корвете, са три године стажа, Станко, М. Радовановић? Ово решење од 27.12.1935. видимо на слици горе десно.
И у годинама када његови вршњаци нису још свршили студије, Станко је као пензионер уписао и други факултет. Овог пута била је то историја уметности са археологијом, још један корак који би допринео разумевању лептира – њиховој лепоти.
Прорадио је ген уметника, онако како говори Станкова унука Мирна – да у њиховим венама већ столећима тече крв дугиних боја.

Филмски плакат филмског преводиоца Станка Радовановића

Антологијски филм режисера Сесила де Мила, „Јунион Пацифик“ из 1939. године заслужио је одговарајући плакат. На сликама лево су оригинални плакати са сајта продуцента и Imdb, а десно је плакат студента Станка Радовановића.

Амбициозни студент уметности и археологије Станко Радовановић после четири године постао је професор. Али не само то. Учио је сликарство и керамику код приватних учитеља. Узгред је на теолошком факултету положио само два испита: хебрејски и арапски, на Медицинском факултету само анатомију, а на комерцијалном факултету испите из прва два семестра. Можда је било још таквих студената али сигурно нико од њих није издржавао у међувремену засновану породицу радећи најразличитије послове. Најзгоднији је био израда мањих серија плаката техником ручно резаних шаблона и спреја. Због кратких рокова и захтевног умећа био је солидно плаћен.
Наравно да спреја у данашњем смислу није било него се ваздух компримирао пумпом за бицикл, што је касније био задатак малог Хрвоја, Станковог сина, будућег сликара и цртача стрипова у „Дечијим новинама“ из Горњег Милановца.
Станко Радовановић није заслужан за Златну Палму коју је освојио Јунион Пацифик, али је достојно најавио филм домаћој публици. И кад упоредим горње плакате моћне Парамаунтове пропагандне машине и њихове недостижне штампе са технички скромним али креативно неограниченим висинама Станка Радовановића, осећам само понос. Што сам га познавао и учествовао у нечему што смо сматрали корисним.
Плакати су израђивани на основу иностраних програма. Сећам се да су ти програми куповани на благајнама биоскопа, и чувани за успомену. Када се заврше и предају плакати, приступа се превођењу и титловању филмова, са тек пристиглих ролни. То се радило на специјалној машини, али у суштини ручно. И ту је Станко имао предност јер се у тадашњој Југославији нису приказивали само амерички филмови него и чешки, немачки, француски, италијански и други.
Онда је дошао рат. И већ 1940. морнарица се сетила да има официра – пензионера који има само 30 година, на расположењу и послала га на Преспанско језеро у Језерску флоту.
Станкова унука Мирна Радовановић, успешна дизајнерка у Италији на свом блогу, сачувала је неколико плаката које представљам на овој страни као још једну визуру личности Станка Радовановића.

Креативност Станка Радовановића има још својих страна. Можда је најпознатији као сценариста за стрипове. На Пинтересту ми је привукао пажњу колаж на ком сам одмах препознао слике Станка Радовановића баш онаквог каквог сам га запамтио. Поставио га је један од познатих цртача стрипа, Геза Шетет из Суботице који је са чика Станком (и Геза га тако зове), објавио мноштво стрипова, неке и на мађарском. Пажњу ми је привукао текст и претраживањем на интернету, нашао сам да је фуснота из књиге „МАУРОВИЋ“ у редакцији Вељка Крулчића издавач Истарска наклада Пула 1986. (страна 17).
Псеудоними су између два светска рата били правило, нарочито ако је неко био ангажован на више страна. С. Р. Жрновачки, по поменутом делу Корчуле био је псеудоним сценаристе стрипа, како је потписан на левој фотографији: Одличан сценариста.
У томе се слажу и критичари и читаоци. Закључак следи из премиса да је Станко био одличан познавалац географије, класичне историје и историје и митологије Старих Словена, да је факте допуњавао измаштаним детаљима, да је користио филмски језик у сценарију и тако стрип прилагодио актуелном времену. Стрипови које је радио са Мауровићем сматрају се ремек делима југословенског предратног стрипа.
Мени су интересантни и стрипови из савременог живота које је радио са Шететом, али посебно едиција „Никад робом“ у издању „Дечијих новина“ из Горњег Милановца, сарадња оца и сина. На слици лево је одлична потврда коју сам такође нашао на Пинтересту, почетак обновљеног стрипа о кнезу Радославу Славимировићу и његовом узбудљивом путу из старе у нову постојбину до реке Марице.
На овој страни је садржај предстојеће епизоде, мапа сеобе Словена са успутним станицама од којих су неке (Амазонке и Монголи) измишљене, а неке опет засноване на словенској митологији. Духовит је дијалог кнеза и сценаристе и слика на којој је Станко Радовановић у доњем левом углу са пером за писање и гумицом за брисање. Ти стрипови још се могу наћи, додуше антикварно, штампани су у великим тиражима и били радо читани.
Завршићу сећање на Станка Радовановића још неким детаљима које нисам успео да обликујем до краја. Знао сам да је чика Станко објавио неколико својих књига ван ентомологије. У Хрватској га сматрају једним од пионира научне фантастике. Под псеудонимом Стан Регер, што је у ствари његова сарадња са Звонимиром Фуртингером. У књизи „Science Fiction in Croatia“, Александра Жиљака, нашао сам невероватне податке:

„Another very good novel for its time is Stan Ragers’s Majstor Omega osvaja svijet (1940; The Omega Master conquers the world). Stan Rager was a pen name used by Stanko Radovanović and Zvonimir Furtinger, writing in tandem. The novel is a page-turner about a mad scientist in his nuclear-powered submarine, which culminates in atomic bombardment of New York and a showdown on the shores of the Antarctic. The thunder of World War II cannons and bombs echoes in this novel, although the Axis invasion of Yugoslavia (and Croatia) was still some time away (April 1941).“

Књига је писана 1940, пред Станков одлазак на албанску границу, верујем да је постојао живи узор за „лудог научника“ Мајстора Омегу који би да бомбардује Њујорк, (Хитлер?), али тада се још није знало ни за нуклеарне подморнице ни атомску бомбу, па је такав рат на Антарктику, могао да смисли само Стан(ко) Рагер. Нажалост нисам дошао до ове књиге која је објављена у Загребачком листу, који није још дигитализован. Слична је судбина њиховог заједничког романа „Црвени дуси“ из 1935. (самостално издање). Крешимир Багић FF Press, 2006 – на 236. страници пише (види слику десно), о књизи нешто што тешко могу да прихватим док својим очима не видим. Али је у истом роману објављена и награда од 1000 динара за читаоца који открије кључ из мистериозног писма „Црне Кринке“, јунака романа што је била пристојна сума, али је решење те литерарне новотарије осим интелигенције и енигматске вештине укључивало и добро познавање самог дела. Уопште је сва комуникација са Станком Радовановићем била претежно енигматска, и то је разлог којим се правдам за факте из његовог живота које сам (ненамерно) погрешно разумео.
Од нашег задњег сусрета прошло је пола века. Аполони су себи пронашли станишта на којима их нећемо узнемиравати, а ја се, често и не само на Столу сетим Станка Радовановића и питам на којим ливадама и међу којим лептирима јурца за својим Леонардом да Винчијем.

У Брестовачкој Бањи децембра 2019.

Написао Ђура Рех

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *